Svetozar Miletić (22. februar 1826. - 04. februar 1901.)

Svetozar Miletić je rođen u Mošorinu, 22. februara 1826. godine, kao najstariji od sedmoro dece, u siromašnoj porodici. Na krštenju je dobio ime Avram, ali je ono odmah promenjeno u Svetozar.

Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu i u Titelu, a potom se upisuje u Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, gde je ostalo zabeleženo da je Svetozar „najbolji đak koga je gimnazija ikada imala“. Materijalno su ga pomagali bogati i ugledni Srbi. Po položenoj maturi, upisuje se, 1844. godine na Evangelistički licej u Požunu (Bratislava) gde se uključuje u rad srpske đačke družine. Oni izdaju časopis „Srpski soko“, u kome Miletić objavljuje svoje prve književne i političke tekstove. Po okončanju školovanja, prelazi na studije u Peštu, 1848. godine, gde ga zatiče početak burnih događaja – građanskih revolucija koje su te i naredne godine potresle Evropu. Njegove kolege ga optužuju da je veleizdajnik koji želi da dovede Ruse u Ugarsku, a kako se tih dana Srbima ne garantuje bezbednost u Pešti i Budimu, Miletić se vraća u Šajkašku.

Odmah po dolasku odlazi u Čurug i Nadalj, gde agituje protiv odlaska Srba-Šajkaša na front u Italiju. Narod ga štiti od hapšenja, a on preko Karlovaca odlazi u Beograd, gde pokušava da utiče na srpsku vladu da krene u rat protiv Turaka, te da tako, započne opšte srpski ustanak na Balkanu. Srpska vlada, međutim, na ovo nije mogla da pristane.
Miletić se vraća u Karlovce gde prisustvuje Majskoj skupštini na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina, izabran srpski vojvoda i izvikan patrijarh. Postaje član Glavnog odbora, ali ga patrijarh Rajačić šalje u Zagreb, da zajedno sa Jovanom Subotićem agituje kod Hrvata za stvar Srpske Vojvodine, želeći da ga skloni iz centra zbivanja, zbog njegovog radikalnog nacionalnog stava. Dvomesečni boravak nije naišao na razumevanje i podršku Hrvata, a Miletić se vraća u Vojvodinu. Potpuno razočaran, odlazi u Mošorin i više se ne uključuje aktivno u politička zbivanja.

Studije okončava 1854. u Beču, a potom jedno vreme radi kao sudski pristav u Lugošu, da bi 1856-1857. godine otvorio advokatsku kancelariju u Novom Sadu.
U politički život vraća se serijom tekstova u Srbskom dnevniku u kojima razmatra situaciju u tadašnjoj Evropi, naročito na Balkanu. Najznačajniji tekst koji se u tom periodu pojavio i koji je uneo preokret u srpsku politiku je objavljen pod nazivom „Na Tucin-dan 1860“.
Dana 20. marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada, najmlađi u istoriji grada. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović. Kao gradonačelnik, Miletić proglašava srpski jezik zvaničnim, ukida nemačku realku, a zalaže se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada.

Godine 1861. nastaje, pod njegovim rukovođenjem i Srpska narodna slobodoumna stranka – prvi organizovani nacionalni pokret kod Srba u Habsburškoj monarhiji.

Godine 1864. Miletić je veoma angažovan i kod preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad.

Godine 1866. pokreće „Zastavu“ – najznačajniji i najuticajniji dnevni list kod Srba u Austro-ugarskoj, on je njen dugogodišnji urednik, ali i autor ogromnog broja neprocenjivo vrednih tekstova.

Od maja 1867. ponovo je na čelu novosadskog Magistrata i ponovo je u borbi sa ugarskim vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora. Popularnost mu je na vrhuncu u vreme kada je izašao iz zatvora. 

Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu, osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva. Po izlasku iz zatvora, neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest, zatim, vratila u još žešćem obliku. Do kraja života se nije oporavio i više se nije uključivao u politički život.

Umro je u Vršcu, 4. februara 1901. godine, a sahranjen na Uspenskom groblju u Novom Sadu.